Ајфелова кула или Ајфелов торањ (фр. la Tour Eiffel) је метални торањ саграђен на Марсовим пољима у Паризу (Француска) и данас је знаменитост и симбол Париза. Саграђена је 1889. као експонат за Светску изложбу поводом прославе стогодишњице француске револуције. До 1930. године је била највеће здање на свету са својих 300 метара висине. Име је добио по инжењеру који га је пројектовао Гиставу Ајфелу (фр. Gustave Eiffel). Данас је значајна туристичка атракција са преко 5.5 милиона посетилаца годишње.

Торањ је грађен од 1887. до 1889. године и послужио је као главна капија за улаз на Светску изложбу 1889 (фр. Exposition Universelle). Кула је инаугурисана 31. марта 1889. а свечано је отворена 6. маја исте године. Структура је састављена од 18,038 делова од ливеног гвожђа, уз помоћ 2.5 милиона заковица. Структурни прорачун је урадио Морис Кечлин (фр. Maurice Koechlin). За време изградње, захваљујући мерама безбедности које је Ајфел увео, погинуо је само један радник, што је за то време било изузетно достигнуће.

Ајфелова кула је висока 300 метара (324 метара са касније постављеном телевизијском антеном) и метална структура је тешка 7300 тона. Торањ је био највиша зграда у свету 40 година. До врха има 1665 степеница. Одржавање торња се састоји у наношењу премаза на целу структуру од 50 тона боје сваких седам година ради заштите од корозије. Повремено се боја мења. Тренутно је торањ смеђе боје. Зависно од временских услова врх торња може да одступи од вертикале до 8 сантиметара у страну од Сунца. Померање настаје због неравномерног загревања метала на сунчаној и на страни у сенци. Када је торањ саграђен, неки Парижани су сматрали да је ругло и да га треба порушити. Данас се сматра за једно од ремек дела архитектуре у свету.

Планирање

Први планови грађевине били су од године 1884. Градња се изводила у годинама 1887. па до 1889. и градила се као улазна капија на Светску изложбу 1889. године као симбол прославе 100 године од француске револуције. Ајфел је првобитно рачунао са својим плановима на градњу куле за шпанску Барцелону 1888. када је тамо била светска изложба. Скупштина града је овај план одбила јер је био јако скуп и у погледу Барселоне неприкладан из архитектонских разлога. Након што је Ајфел био одбијен у Шпанији предао је свој пројекат Паризу где је изложба била после годину дана. За париску изложбу је било много предлога. Била је ту као предлог гиљотиња као споменик погинулима у револуцији, затим стуб велике висине на чијем врху би се налазило светло и које би осветљавало цео град затим је ту била гигантска фонтана из које би прскала вода широко далеко. Накрају је победио пројекат Густава Ајфела.

На овом пројекту је радило 50 инжењера да би разрадило 5300 техничких цртежа. Свих 18 038 гвоздениг носача је било детаљно нацртано. Челична конструкција је тешка 7300 тона ани укупна тежина је 10.000 тона. Кула је састављена од 18038 челичних комада које су спојани са два и по милиона закивака. Као заштита је употребљано 60 тона боје.

Изградња

Радови су почели 28. јануара 1887. године и били су завршени мало пре отварања изложбе у марту 1889. године. Градња је претпостављено да траје 14 месеци али је на крају рок био подвотручен и трајао је 26 месеци. И цена се попела на на 1,5 милиона више од планиране. На кули је радило 150 радника у фабрици у Леваиле-Пере на крају Париза и 150- 300 радника на лицу места. На месту је било монтирано око 1.000.000 закивака а 1 500.000 је био употребљен као средство споја конструкција у фабрици.

Трајност

Договор из 8. јануара 1887. који су потписали Густав Ајфел и Едвард Локрој и Еуген Публе је предвиђао трајност куле за 20 година од 1889. до 1909. године био је на крају продужен на 70 година и то захваљујући значају који је добила телеграфија како би се ту инсталирала антена. Од 1. јануара 2006. о кули се брине организација СЕТЕ која је добила уговор о употреби за дањух 10 година и сто процентни власник је град Париз.